Биографија Душана Матића

Душан Матић

Душан Матић

     Душан Матић (Ћуприја,1898 – Београд, 1980), академик, песник, прозни писац, критичар, есејиста, преводилац. Основну школу је похађао у Чачку и Ћуприји, а гимназију у родном граду, Прокупљу, Пироту и Шапцу, а матуру је положио у Ници, у Француској, за време Првог светског рата. По завршетку рата студирао је филозофију у Паризу и Београду, а затим је више година радио као професор гимназије у Београду. Као интелектуалац и антифашиста у два маха је хапшен (1932. и 1938. године), за време немачке окупације кратко време био је затворен у логору на Бањици. После Другог светског рата ради као професор Педагошке академије и обавља више истакнутих функција. Више година био је уредник часописа „Књижевност“, краће време уредник „Књижевних новина“, два пута председник Удружења књижевника Србије. Био је први надреалиста који је ушао у САНУ, пошто претходно нису прошли Марко Ристић и Оскар Давичо. На челу Академије за позоришне уметности био је 12 година. Душан Матић је један од оснивача надреализма у Србији. О његовом књижевном стваралаштву опширније ће бити речи у другом тексту. Хронолошким редом поређани су најважнији детаљи из биографије Душана Матића:

 1898. – Рођен у Ћуприји 31. августа /по старом/, односно 13. септембра /по новом календару/, од оца Мате и мајке Љубице, рођене Урошевић.

1905.-1909. – Похађао основну школу у Чачку и Ћуприји.

1909.-1914. – Завршава пет разреда Гимназије /I у Ћуприји; II у Прокупљу и Пироту; III, IV и V у Шапцу/.

1914. – Прекид даљег школовања због почетка Првог светског рата. Крајем јула са мајком прелази из Шапца у Крушевац.

1914./1915. – Крајем 1914. или почетком 1915. објављује први текст у „Радничким новинама“ Душана Поповића, под псеудонимом У. Јовановић /по мајчином девојачком презимену Урошевић и имену деде по оцу Јовану/.

1915. – Почетком октобра, заједно са српском војском, започиње породично повлачење и албанска епопеја: Крушевац – Чачак – Нови Пазар /видео срушене Ђурђеве Ступове/ – Призрен /видео Богородицу Љевишку и цркву Св. Арханђела/ – Љум -Кула – прелазака преко Албаније дуж обала Црнога Дрима – Скадар – Љеш – Сан Ђовани-ди-Медуа – Драч, где се 19. децембра укрцава на брод „Цита ди Бари“ и креће на дуги пут за Марсеј, преко Бриндизија, Палерма и Корзике.

1916. – Почетком јануара стиже у француску у Марсеј. Те исте године матурирао је гимназију у Гапу, граду у близини Нице.

1917. – Октобра месеца напушта Ницу и сели се у Париз.

1917-1923. – Живи у Паризу. Студира филозофију на Сорбони.

1922. – 6. марта, дипломира на Филозофском факултету у Београду /Група за филозофију/. Објављује прве текстове у часопису „Путеви“ /“Истина као конструкција“/. Повратак у Француску. Пут у Немачку /Дрезден, Вајмар, Берлин/, Аустрију, Белгију, Холандију и Данску

1922-1932. – Период „преднадреалистички“ и надреалистичке активности. Објављује песме, поетске и прозне текстове у часописима: „Путеви“ /1922-1924/, „Црно на бело“ /1924/, „Сведочанства“ /1924-1925/, „Савремени поглед“ /1927/, „50 у Европи“ /1928/, „Немогуће“, /1930/ и „Надреализам данас и овде“ /1931-1932/. Августа месеца, /1923./ коначан повратак из Париза у Београд.

1924.-1937. – Године службовања у Београду: 21. I 1924. постављен за писара I класе у Министарству просвете: 13. III 1924. – 3. X 1925. суплент у Реалци: од 18. VI 1926. прво суплент, а од 1. I 1929. професор у IV мушкој гимназији/ децембра 1928. са успехом полаже професорски испит/. При крају службовања, пре свог првог одласка у пензију 1937., професор у учитељској школи.

1925. – Преко лета у Паризу. Упознаје Бретона. Са Монијем де Булијем потписује манифест „Револуција“ бр. 5.

1931. – 15. фебруара, венчава са са Јеленом-Лелом, ћерком проф. Миодрага Ристића.

1932.,1938. – Хапшен као припадник напредног покрета.

1936.-1939. – Сарадња у часопису „Наша стварност“.

1941./1942. – Крајем 1941. и почетком 1942. кратко време затворен у логору на Бањици.

1944.-1948. – Сарадник Радио-Београда.

1945. – Кратко време уредник у издавачком предузећу „Просвета“.

1948. – Постављен за директора Академије за позоришну уметност у Београду. Као професор, на истој Академији, предаје савремену књижевност све до повлачења у пензију 1966.

1952.-1953. – Један од уредника петнаестодневног листа „Сведочанства“.

1954. – Један од уредника листа „Књижевне новине“.

1955.-1968. – Са Елијем Финцијем уредник часописа „Књижевност“.

1957.-1978. – Добитник већег признања: Наградфе Удружења књижевника НР Србије /1953., 1957./. Седмојулске награде Извршног већа НР Србије за збирку песама „Буђење материје“ /1960./, Змајеве награде Матице српске у Новом Саду/1965./, Златне значке Стеријиног позорја у Новом Саду /1965./, Седмојулске награде Извршног већа СР Србије за животно дело /1966./. Орден заслуга за народ са златним венцем /1968./, Плакете Универзитета уметности у Београду /1974./, Награде АВНОЈ-а /1975./, Ордена Републике са златним венцем /1978./ и Октобарске награде града Београда за збирку песама „Муњевит мир“ /1978./.

1965. – Дописни члан Српске академије наука и уметности у Београду.

1969. – Изабран за професора емеритус Академије за позориште, филм, радио и телевизију у Београду.

1970. – Редовни члан Српске академије наука и уметности у Београду.

1980. – 12. септембра умире у 82. години на интерној Б клиници у Београду.