Стваралаштво Душана Матића

      Свој први текст Душан Матић је објавио крајем 1914. или почетком 1915. године у „Радничким новинама“ Душана Поповића, под псеудонимом У. Јовановић (по мајчином девојачком презимену Урошевић и по имену деде по оцу Јовану).

       Као писац Матић се споро развијао. Прве песме објавио је у часопису „Путеви“ 1923. Већ тада се зближио с групом млађих модерниста (Ристић, Дединац, Вучо) који ће касније чинити језгро надреалистичког покрета. Тридесетих година, као и други надреалисти, прикључио се покрету социјалне литературе, а у доба обнове модернизма 50-их година, у сукобу између „реалиста“ и „модерниста“, био је један од умерених у табору „модерниста“. До рата је мало објављивао, у засебним издањима јављао се само као коаутор. Брошуру Положај надреализма у друштвеном процесу написао је у сарадњи с Оскаром Давичом и Ђорђем Костићем, револуционарну поему Марија Ручара (1935) и велики роман Глухо доба (1940) заједно с Александром Вучом. Прву самосталну књигу, збирку есеја Један вид француске књижевности (1952), објавио је у педесет четвртој години живота, а прву песничку књигу, збирку песама и поетских текстова Багдала (1954), у педесет шестој. После тога показао је зачуђујућу плодност, објавивши велики број књига: збирке песама – Буђење материје (1959); Књига ритуала (1967); Будна ноћ (1974); Муњевити мир (1977), роман Коцка је бачена (1957), збирке есеја – Анина балска хаљина (1956); Ружа ветрова (1962); Лажа и паралажа ноћи (1962); На тапет дана (1963); Пропланак и ум (1969); Нова Анина балска хаљина (1974); Прошлост дуго траје (1977) и др. Као писац Матић није највише дао у младости, као што је то у нас најчешће случај, него у зрелом добу.

    Слично другим надреалистима, он је прошао кроз три главне фазе: модернистичко-надреалистичку, социјално-активистичку, и неомодернистичку. У првој фази обележја његове поезије јесу антитрадиционализам, дезинтеграција песничке форме, експериментализам. Песник се не обрачунава с одређеним историјским видовима традиције, већ се обрачунава с поезијом као таквом, с песмом као уметничком творевином, с песничким језиком. Из таквог односа настале су најпознатије Матићеве „антипесме“ Годишње доба, Домаћи задатак, Зарни влач и др., у којима се песник игра језиком и смислом, прави духовите обрте и вербалне досетке на морфолошкој, синтактичкој и лексичкој основи, изобличава речи. Уношење социјалчних тема дубоко је преобразило ту унутра разбијену поезију, дало јој чврстину и усмереност, песма је добила свој предмет, свој смисао, постала је друштвено ангажована, песников вербални револт добио је одређени садржај и циљ. Утилитарност песме није ипак довела у питање њен уметнички карактер. Напротив, песниково дотадашње искуство, његово експериментисање с језиком и песничким облицима тек у сусрету с револуционарним темама и идејама епохе, добило је свој прави смисао и оправдање. Матићеве песме Умро је Горки и Број 4-21-35, од којих је последња посвећена анонимној девојчици погинулој на улицама Мадрида, као и песма Марија Ручара, коју је написао заједно с Вучом, спадају у уметнички најзначајније тренутке међуратне ангажоване поезије. На социјалне песме настављају се песме изазване ратним збивањима (циклус „Забележено 1914-1944“ у Багдали). Песник је наднесен над временом, дубоко проживљава ратне страхоте, страдања невиних, и о свему томе хоће да остави трага у својим песмама (на другом једном месту он каже „Ја сричем овај век / ја сричем овај век“). Он се обраћа домовини коју назива мученицом и мучитељком, мајком и маћехом, гробом и колевком (Крај Лима маја 1941), даје окупацијске снаге у којима све губи смисао и лепоту (Београд октобра 1941, Има вечери, Тринаести фебруар), говори о младости коју немилосрдно коси рат („Милиони вас, а само двадесет година живота“) или се у мислима из ратних ужаса преноси у неко друго, будуће време, када ће све ово што се збива бити само ружан сан, нестваран ужас о којем се прича једне летње вечери „под брестом на клупи“ (Забележено после бомбардовања на Ускрс 1944). Песме из Матићевог „ратног“ циклуса нису борбене, револуционарно интониране песме какве су биле предратне социјалне песме, нити су родољубиве у традиционалном смислу. То је интелектуална поезија надахнута историјом, поезија човека дубоко замишљеног над судбином света. Оне су прелаз од ангажоване поезије средњег периода на интелектуалну поезију зрелог раздобља у Матићевом књижевном стварању.

      Иако Матић као мисаони песник више произилази из европске него из националне традиције, опет се намеће поређење између њега и других наших песника интелектуалаца, пре свега Стерије и Ракића. Матићева песма У Арени дата је већ на почетку у оштром контрасту између некад и сад, између времена када су људи умирали у арени, гомила урлала, а цезари давали знак о животу и смрти, и садашњег тренутка, у којем је све испуњено миром и спокојством („Сад је тишина и вече се лагано спушта низ басамаке“). Та песма може нас за тренутак подсетити на Стеријину песму Спомен на путовање у долње крајеве Дундара, која такође садржи размишљања над споменицима прошлости. Међутим, два песника разликују се и по мислима и по интелектуалном ставу. Поглед на остатке славне прошлости код Стерије изазива суморну мисао о пролазности свега, о разорној сили времена, размишљање га доводи до безнађа и песимизма. До истог става долази и Милан Ракић, полазећи од друкчијих претпоставки. Њега не узнемирује оно што је било па прошло, него оскудност садашњег тренутка, његово сивило и безначајност. У Матићевој песми поглед на арену изазива сасвим друге мисли. Песник није заокупљен ни прошлошћу ни садашњошћу, него вечношћу и бескрајем. Садашњи тренутак само је један у безброју других тренутака, ништа није толико затворено да не би имало мноштво отвора и бесконачно („Један прозор па већ је поглед у недоглед / већ поглед у бескрај / и време хрли времену“). Нема ничег што би било завршено, коначно, ухватљиво, све је у покрету и променама, свака граница само је почетак нечег новог, друкчијег („Песма се друга рађа на рубу сваког доба“). Бескрај и бдење два су појме која често сусрећемо у Матићевим песмама; у првом је означено основно обележје бића, а у другоме песников интелектуални став према свету. У једној својој песми Матић каже: „Да спавам? Не. Да бдим / касно до најкасније ноћи.“ „Багдала би могла да се зове и Будна ноћ“, – стоји у поднаслову главне збирке. Ово Будна ноћ ушло је у наслов једне касније збирке која, као и Багдала и све друге Матићеве песничке књиге, није ништа друго него нова верзија његове целокупне поезије. У збирци Буђење материје, у којој су сабране његове најбоље мисаоне песме, међу њима и четири под тим истим насловом, споменута идеја добила је онтолошки статус, постала обележје материје у кретању, у њеном развоју од нижих ка вишим формама, од нежног и успаваног ка животу и свести. Као контраст будности често се јављају сан и спавање, симбол мировања, спокојства, остварене пуноће бића у одмарању. У његовој најлепшој песми Море – слика мирне благо заталасане пучине под летњим подневним сунцем, као оличење бескрајности и непрекидне променљивости бића, дата је наспрам слике жене уснуле на обали. У многим песмама Матић говори о противуречној и многостраној природи човековој, о дијалектичком преплитању истине и заблуде у напредовању људске мисли. Хераклитовски заљубљен у кретања и промене, он је против свих стега и спутавања, против философског, политичког или било којег другог редуктивизма („Свет се не би држао / ако би била само та сива јасноћа / тај ефикасан ред по ред прописа / на зидовима слепих кућа“). Матићеве песме одликују се не само интелектуалном зрелошћу, мисаоном дубином и дијалектичким ставом него и другим квалитетима: богатством слика, необичном метафориком, понесеном речитошћу, стилским изразом који је прецизан, духовит, асоцијативан. У својој поезији као и у есејистичким текстовима Матић је, по речима Ј. Христића, „успео да споји изворну мелодијску фразу српског језика са једном гипком, савременом и дијалектичком мишљу.“

     Матић спада у најбоље и најплодније представнике послератне српске есејистике. Његови есеји, обично невелики обимом, без систематичности у излагању, без икакве тежње ка научном, дискурзивном начину расправљања, највише одговарају првобитном есеју, који је био форма између филозофије и литературе, књижевни производ мисаоне зрелости културе, својеврсна интелектуална песма. Матић пише лако, лепршаво, скачући слободно с предмета на предмет, реченицом увек јасном и прецизном, без ичег сувишног, китњастог. Код њега налазимо типичну француску лежерност, али и доста површности и необавезности, уместо мисаоне кохерентности срећемо безбрижну и докону интелектуалну игру, уместо теоријских уопштавања – бритке сентенциозне формулације што се лако памте и погодне су за цитирање (нпр.: „Поезија је непрекидна свежина света“, „Роман је матура сваке литературе“, „Критика је нешто више и нешто мање од естетике“ и др.).

       Матићева два покушаја романа међусобно се веома разликују. Предратни роман Глухо доба, рађен заједно са Вучом, пружа пространу реалистичку панораму Србије на почетку XX века, с великим бројем паралелних радњи и мноштвом личности, али је та панорама некако монотона, површна, млитава, као да је нису створила два песника, него старински реалисти неспособни да се одвоје од материјалног податка. Својим јединим самосталним романом Коцка је бачена Матић се делимично надовезује на претходни (из чега би се могло закључити да је његов удео у писању Глухог доба био већи), али изузев извесног тематског поклапања, међу двама романима нема ничег заједничког. Коцка је бачена поетски је роман, поетско, а не реалистичко оживљавање минулог доба (као и у претходном роману дата је слика Србије с почетка овог века, али не из перспективе Београда, него из перспективе србијанске паланке), компонован из низа поетских фрагмената, од којих су неке праве песме у прози, уметнички успелији у деловима него целином.

БИБЛИОГРАФИЈА

– Д. Матић, О. Давичо, Ђ. Костић „Положај надреализма у друштвеном процесу“ (1932);

– А. Вучо, Д. Матић „Глухо доба“ (1940);

– Д. Матић „Један вид француске књижевности“ (1952);

– Д. Матић „Багдала“ (1954);

– Д. Матић „Коцка је бачена“ (1957);

– Д. Матић „Буђење материје“ (1959);

– Д. Матић „Лажа и паралажа ноћи“ (1962);

– Д. Матић „Избор раније објављених текстова“ (1966);

– Д. Матић „Књига ритуала“ (1967);

– Д. Матић „Прошлост дуго траје“ (1977);

– Д. Матић „Најмлађи Јагодић неће у роман“ (1988);

– Велики број есеја, филозофских расправа, критика и сценарија за радио емисије.