ИСТОРИЈСКА ЧИТАНКА МИЛИЦА СТОЈАДИНОВИЋ СРПКИЊA

 

 

Била је украс и понос српске поезије, на лири је патриотском жицом изаткала стихове свом напаћеном народу, слављена и оспоравана, пред крај живота неправедно је заборављена. Јунакиња наше Историјске читанке је Милица Стојадиновић Српкиња.

Родила се 1830. године у сремском селу Буковац, на Фрушкој гори, у породици свештеника Василија. Прве риме писала је као тринаестогодишња девојчица на папирићима, када је похађала девојачку школу у Варадину, а прве песме објавила је 1847. године у „Сербском народном листу“. Тада постаје „Врдничка вила“, јер су у то време писмене жене била права реткост.

Милица је у образовању била самоука, али је вредно учила. Говорила је седам светских језика и дивно свирала гитару. Њена поезија заснивала се на родољубљу, а надахнути стихови донели су јој велику славу. Остала је упамћена по песничком дневнику „У Фрушкој гори“, у коме доминирају љубав према српском народу, обичном животу и природи.

Вук Стефановић Караџић волео је Милицу као своје дете и звао је „моја кћи са Фрушке“. Владика Петар Петровић Његош био је очаран њеном поезијом и лепотом, говорио је: „Ја појета, она појета, да нијесам калуђер, ето кнегиње Црној Гори“. Кнез Михаило био јој је више од заштитника, веран и одан пријатељ.

Када је  долазила у Београд, књижевници су је дочекивали као ни једног српског писца до тада. За ову необично надарену девојку, речи хвале за њене стихове имали су и Иван Мажуранић и Јован Суботић. За Милуцу Стојадиновић чуло се и ван граница српске књижевности.

Од 1848. године њено име среће се у српским листовима и часописима („Војвођанка“, „Седмица“, „Шумадинка“,“ Даница“ и др.), а њене песме су објављиване у три маха: 1850., 1855. и 1869. године. Баш у то време Милица Стојадиновић постаје понос целе српске поезије. Јаким националним осећањем,  имала је пуно право да своме имену дода и реч Српкиња.

                                                                                                                                                                                            Куда ме сада одвлачи чувство?

У поље тужно, у поље пусто,

                                                                                                                                                                                Великом гробу среће и славе,

Јунака дични’, царске главе,

Ах, свако Српче које се роди

Срце га право Косову води… „

 

О српском народу Милица је писала да „заслужује да буде у страном свету уздигнут, мада није достигао онај врхунац образовања који су срећни народи давно достигли, јер је столећима био опкољен тамом несреће“.

Узори су јој били подвизи Јованке Орлеанке. Док су у Војводини 1848. године беснели сукоби, желела је да пође на ратиште с гитаром и да устаницима пева родољубиве песме. Касније, 1862. године стигла је у Београд, док је трајало бомбардовање,  како би помогла ратницима на барикадама.

Постала је прва жена ратни извештач. Њену репортажу „Срце барикаде“ објавио је „Мађарски дневник“.

Пред крај живота прешла је да живи у Београд, где је преминула 25. јула 1878. године, потпуно заборављена од свих, у крајњој беди. Било јој је само 48 година.

Милица Стојадиновић Српкиња најпре је сахрањена у Београду, на гробљу недалеко од цркве Светог Мсрка, касније, 1905. године њени земни остаци пренети су у Пожаревац, у породичну гробницу њеног синовца. Данас „Врдничка вила“ почива у порти манастира Сремачка Раваница (Врдник).

Такође Вас можда интересује...