ИСТОРИЈСКА ЧИТАНКА – ЗАХАРИЈЕ ОРФЕЛИН

 

 

У Историјској читанци представићемо Захарија Стефановића Орфелина, српског књижевника, бакрорезца, калиграфа, картографа, преводиоца, писца богословских, школских и природњачких књига, историчара, песника… Уз Доситеја Обрадовића и Јована Рајића, један је од три најзначајнија српска књижевника и спада међу најсвестрајније српске ствараоце и просветитеље у XVIII веку.

Рођен је 1726. године у Вуковару, од оца Јована. Многи подаци о њему нису сачувани, а и сам је свој живот и рад мистификовао, заметао трагове. Сакрио је ауторство скоро свих својих дела, само неколико књига je потписано целим именом или је записао иницијале. Мада је, такође, био познат по презимену Стефановић, то презиме никада није употребио, а још у раној младости га је променио у Орфелин, али и о том презимену постоје само претпоставке: да је настало спајањем античких митолошких имена Орфеј и Лин или од француске речи orphelin – сироче или да је преузето од имена француског медаљера Армана Жилбера Орфелина из XVII века.

Основно образовања је стекао у родном месту. Образовање је даље наставио, према сопственом сведочењу, тако што се самостално образовао, највише читањем. Вредним и упорним радом је успео да стекне велико знање из разних наука, а знао је и неколико страних језика: руски, латински, немачки и француски.

Радио  је седам годи  као учитељ  у Новом Саду, а затим је 1757. године прешао у Сремске Карловце, где је постао секретар или благајник, код епископа митрополита Павла Ненадовића. У Сремским Карловцима се, поред обављања адмиинистративних послова, бавио и калиграфијом и гравирањем.

После Сремских Карловаца, где је радио посао, који му је пружао сигурне приходе, покушавао је и с новим службама. Остатак живота је провео као слободан књижевник и уметник и селио се из места у место.

У Венецији, у штампарији једног Грка, радио је као редактор и коректор. Тамо је 1761. објавио своју песму „Горестни плач“, прво штампано песничко дело код Срба. Једини познати примерак ове књижице изгорео је 6. априла 1941. године у Народној библиотеци Србије приликом бомбардовања Београда.

„Плач Сербији“ (1761) је његова најзначајнија песма. Ову антиаустријску, антиклерикалну, патриотску и бунтовничку песму је објавио у две верзије, народној и црквенословенској. Први је увео у српски књижевни језик мешавину црквенословенског и народног језика, у којој су сe налазиле и многобројне руске речи, чиме је практично основао славеносрпски језик.

У Венецији је 1768. године објавио „Славено-сербски магазин“, који представља први српски и јужнословенски часопис. Изашао је само један број часописа, а у његовом предговору је изнео идеју о грађанској просвећености, односно свој став о томе да наука, књижевност и филозофија треба да изађу из уског круга учених људи и да постану доступни свима.

Такође, аутор је првог српског буквара из 1767. године, по којем су училе бројне генерације деце.

Када је остао без куће и имања, скоро три године је живео у фрушкогорским манастирима (Беочину, Гргетегу и у Ремети), почетком 1783. године добио је место коректора у штампарији Јосифа Курцбека у Бечу. Курцбек је од 1770. године имао монополску привилегију за штампање ћириличних књига у целој Хабсбуршкој монархији, док је венецијанска штампарија у исто време готово сасвим замрла.

Пошто од књижевног рада није могао да живи, последње године је провео у беди, живећи готово од милостиње. Оронуо и оболео од туберкулозе, вратио се из Беча, најпре у Пакрац, а почетком 1784. године боравио је на Исаиловцу код Новог Сада. Септембра исте године је пао у кревет. Преминуо је 19/30. јануара 1785. године.

Такође Вас можда интересује...